Danas mi je bio jedan od onih dana koji bude inspiraciju. Poanta je bila u tome da sam jednostavno polako prolazila kroz svaki dio dana, nije bilo žurbe. Odmorila sam se. Shvatila sam da opet neću stići na jutarnju misu pa se nisam ni probala žuriti. Bila sam na kavi kod isusovaca i pričali smo o pozivu - ne telefonskom - o Božjem pozivu. Otišla sam na misu u centru Dublina, kupila knjigu za faks i knjigu o kreativnom pisanju. Imala sam nešto vremena prije nego sam se trebala naći s prijateljicom, pa sam otišla u crkvu, kao da tamo čitam za faks. Koja mi je to čudna pomisao bila! Bilo bi to sasvim neprikladno. Tišina svetišta me uvukla u molitvu tišine. Bog je blizu. Osmijeh i suza i misao o mom poziv u. Onda ugodan razgovor s prijateljicom u irskom pubu i napokon film. "U Dubokoj Šutnji." Film kao molitva, film o molitvi, film o životu u molitvi. Doista, Bog je prisutan u malim stvarima, u sitnicama svakodnevice. U tišini svakog srca progovara riječi koje svako srce osobno čuje. U svakom srcu je tišinu, samo ju trebamo naći, a tamo onda nalazimo i Boga. On često govori nečujno, bez riječi, ali govori. Tišina. Tamo ćeš me naći, kaže Bog. Tišina srca je riznica neprocjenjivog blaga koje se kuje na nebesima, da bismo ga uživali na zemlji. Tišina. I nebo i zemlja su se opet sreli.